Beogradska Povorka ponosa 2010

Radujem se, jer smo različiti

belgradepride | 11 Septembar, 2009 10:58

Piše: Marija Savić

Povorka ponosa ne vređa nikoga, ona je način na koji LGBT populacija izražava svoje nepristajanje na nasilje i pretnje samo zato što se razlikuju od drugih

Ne samo da više od polovine ljudi u mojoj zemlji i u mom gradu misli da sam bolesna, nego čak i oni koji shvataju da nisam žele da se moj glas čuje 'kada za to dođe vreme'. Stalno slušam te izgovore, da još 'nije vreme za paradu' i šta mi to hoćemo i zašto, pobogu, ne ostanemo u četiri zida?? I ono: "Ne, ne, ne, ja sam skroz frendli, samo nije još vreme." Ne znam šta će to vreme da donese i kakvo čudo treba da se desi, pa da i ja mogu da, npr. odem kod rođaka na porodični ručak sa svojom partnerkom bez neprijatnosti ili da sedim za istim stolom sa drugim (heteroseksualnim) parovima i da se na isti način ponašam u svom paru. I kapiram da ne može vreme ništa da donese ako i sama nešto ne uradim po tom pitanju. Jer to što sam lezbejka nije pitanje seksualnosti, već pitanje mojih sloboda i svega onoga što ja smem ili ne smem i po čemu sam slična ili se razlikujem od drugih. Dakle, niti imam želju da svojom spavaćom sobom opterećujem ljude oko sebe, niti želim pravo da bilo ko zna bilo šta o mom seksualnom životu!

Ja imam divne roditelje koji me vole iako sam, za razliku od većine mojih drugarica, odlučila da im kažem da sam lezbejka. Nekako smo čak brzo prošli faze preispitivanja moje moralnosti, mentalnog stanja ili da li sam i sama u nekoj fazi. Ali i sa njima je bilo isto u jednom - uvek kad kažeš nekom da si lezbejka, prvo dobiješ sažaljenje. Trebalo mi je dosta vremena da im objasnim da nisam jadna, da nemam čega da se stidim i pre svega - da sam srećna! Pogotovu nije lako objasniti kad odrastaš u kulturi u kojoj je sve što činiš ili ne činiš podložno tumačenju, a svako izlaženje iz šablona može da bude toliko opasno da preti uništenjem.

Međutim, možda najteže za objasniti je motiv za učestvovanje u nečemu kao što je Povorka ponosa. Tu sada na scenu stupa ne samo sažaljenje mene, nego i nekakvo kolektivno sažaljenje. Komentari koje oko sebe čujem govore o uništenju i odjednom se čitava nacija oseća ugroženo od manjine kojoj se do skoro glas nije čuo čak ni kao šapat. Nisu tu samo pretnje lezbejkama i gejevima, već i 'ozbiljna' pretnja da će se posle 20. septembra Srbija toliko zaprljati, da je više niko neće oprati. S druge strane, od onih 'prijateljski' nastrojenih uvek je isti komentar - Okej je što sam lezbejka, ali zašto, pobogu, mora svako da zna za to? I onda, svi su besni i mnogo je nasilja i pretnji, i zašto moram baš ja, zašto ne može neka druga? I onda opet - nije još vreme. I sažaljenje. A ja ostajem da se pitam - da li je vreme zaista toliko bitan činilac? I da li je vreme toliko snažan činilac koji sam po sebi može dovesti do ravnopravnosti?

Meni je žao što se većina ljudi oseća ugroženo zato što ja zahtevam svoje pravo da prošetam ulicama grada. Za mene ta šetnja nije način da bilo koga vređam, već način na koji izražavam svoje nepristajanje na nasilje i pretnje samo zato što sam različita. Ja se takođe osećam ugroženo zato što gomila preti da će doći da me polomi od batina samo zato što zahtevam svoj slobodu i svoj prostor na nekoliko sati u centru grada. Isti ti koji prete već duže od godinu dana zauzimaju isti taj prostor protestujući svakoga dana u pet popodne iz žaljenja za ljudima koji su optuženi za najgore zločine, ali njima niko do sada nije rekao da prestanu da protestuju i da se sakriju u svoja četiri zida! Iako mislim da ti koji prete batinama itekako imaju zbog čega da se stide i sram ih bilo, nikada mi nije ni palo na pamet da ih treba tući...valjda nismo svi isti i valjda imamo različite ideje kako svet i naš grad treba da izgledaju, a šta mi sami povodom toga treba da radimo. Ali mi niko ne može reći da je većina ugrožena zato što ja postojim i zato što hodanjem u Povorci ponosa zahtevam da se moje postojanje uvažava. To što postoje ljudi koji mi prete ne znači da treba da ćutim, već da država treba da dokaže da je otvorena da ide u pravcu eliminisanja pretnji onima koji su u manjini i čiji se glas slabije čuje. Imam nešto više od trideset godina, znam da sam lezbejka od onda kada nisam znala šta znači reč lezbejka, i do sada se nijedna moja drugarica ili drug nisu zarazili od mene i većina njih su još uvek heteroseksualni. Dakle, recite mi, molim vas, kakva je to tačno katastrofa koja može da se desi ako me slučajno 20. septembra vide vaša deca na ulici?

Na kraju moram da priznam da sam pozitivno iznenađena kako svakoga dana stiže sve više podrške. Ljudi pišu iz raznih gradova, svoj dolazak najavljuju ne samo lezbejke i gejevi, nego i bračni parovi sa decom, stari i mladi, iz svih krajeva Srbije ali i sveta. U glasu onih koji dolaze ne osećam sažaljenje prema lezbejkama i gejevima, kažu važno im je da budu deo istorije koja će ovu zemlju makar malo otvoriti i pokazati njenu odlučnost u poštovanju različitosti. Zbog takvih sam još više ponosna što ću biti deo Povorke. Radujem se svima koji će 20. septembra koračati zajedno sa mnom centralnim ulicama Beograda. Radujem se jer smo različiti!

Izvor: Borba Zvanična strana Povorke ponosa

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb