Beogradska Povorka ponosa 2010

Paraglajderi i kamenje

belgradepride | 09 Novembar, 2009 21:00

Intervju sa Majdom Puača, članicom OO Povorke ponosa 2009, za slovenačku LGBT reviju Narobe

Beogradski gay pride trebao se održati u nedjelju 20. Septembra na Platou ispred Filozofskog fakulteta. Policija je organizatorima predložila da paradu održe na Ušću ili na platou ispred Palate Srbije (široj javnosti poznatije kao zgrade SIV-a). To je, po mom veoma nedavnom beogradskom iskustvu, potpuno zapuštena i napuštena zgradurina usred poljana i ogromnih cesta) no to nije prihvaćeno te je Parada otkazana. Naravno, Parada stjerana na Ušće ne bi bila Parada ponosa nego upravo suprotno Parada skrivanja i srama a to je nešto što protivnici Parade i žele.

Dakle, MUP nije izrekao direktnu zabranu održavanja parade, ali ipak manifestacija nije odobrena. Kako? Kako su to formulirali?

U dokumentu koji nam je lično uručio premijer Srbije svega 24 časa pre nego što je Povorka trebalo da se održi, stoji da direktor policije donosi „rešenje sazivaču skupa pod nazivom Povorka ponosa o promeni lokacije, tj. da se skup održi u Parku prijateljstva (Ušće) ili na Platou ispred Palate Srbija (novo ime SIV-a)“, dalje se kaže da „sagledavajući ukupno stanje bezbednosti na teritoriji grada Beograda, kao i najave više neformalnih grupa i udruženja građana da će po svaku cenu nastojati da nasilno spreče održavanje najavljenog skupa, postoje veliki bezbednosni rizici i pretnje za održavanje skupa u centru grada“ i da „je procenjeno da je održavanje skupa na pomenutoj lokaciji sa aspekta bezbednosti ekstremno visokog rizika.“

Zapravo se radi o klasičnom političkom spinu – javnosti i nama je bačen zamajac u vidu Ušća ili Platoa ispred SIV-a bez ikakvog daljeg obrazlaganja na koji način bi tamo bilo moguće Povorku zaštititi, niti šta se promenom lokacije menja u pogledu bezbednosti. Naknadno smo od advokata saznali da je ovaj čin policije protivzakonit, jer po Zakonu o javnom okupljanju građana policija skup može da zabrani ili zaštiti, ali ne postoji mogućnost da ga svojevoljno premešta na drugu lokaciju. Potpuno je smešno čak i pretpostaviti da bi grupe koje su odlučile „da po svaku cenu nasilno spreče održavanje skupa“ ustuknule samo zato što se mi šetamo po Novom Beogradu, a ne po centru grada. Ako ostavimo po strani činjenicu da bi prihvatanjem nove lokacije bila potpuno obesmišljena ideja Povorke ponosa, čak i da je to učinjeno, bilo bi potpuno nemoguće logistički organizovati skup na dve ovako različite lokacije za tako kratko vreme. Plato ispred Platoa filozofskog fakulteta u Beogradu je dosta mali, sa dve strane okružen univerzitetskim zgradama zbog čega je prigodno akustičan, dok je Park kod Ušća, kao i Plato ispred zgrade SIV-a jedno ogromno prostranstvo na kome bi bilo potrebno mnogo jače ozvučenje i slično.

Valja napomenuti da je taj dokument koji nam je uručen zapravo prvi zvanični dokument koji smo dobili za ovih nekoliko meseci stalnih sastanaka sa policijom. Dan-dva pre toga nam je takođe uručen dokument od strane Gradskog sekretarijata za saobraćaj (koji je potreban kada se organizuje skup u pokretu sa zaustavljanjem saobraćaja) gde se navodi da je sazivač skupa odgovoran za bilo kakvu eventualnu materijalnu štetu koja nastane u gradu – drugim rečima, hteli su da kažu da ćemo mi biti odgovorni za štetu koju načine homofobični nasilnici dok kradu patike, lupaju izloge i ambasade!  

Država i policija su nezvanično (dakle bez oficijalnih dokumenata) poslednjih nekoliko dana pred održavanje Povorke pokušavali da trguju sa nama, najpre govoreći da možemo da održimo skup na Platou ispred Filozofskog, ali da moramo da otkažemo šetnju jer je suviše rizično; dan-dva kasnije im je sinula ova genijalna ideja sa Ušćem – koja je išla u paketu sa zastrašivanjem koje je išlo do apsurda, na primer – da će iznad centra grada leteti paraglajderi koji će bacati kamenje na nas!

Organi Republike Srbije ovim činom dokazali kako nisu u stanju omogućiti sigurnost i zaštitu od ''klerofašističkih organizacija'' te je time RS kapitulirala pred nasiljem i nasilnicima. Stoji li to? Jer s druge strane Biljana Srbljanović u tekstu objavljenom u e-novinama piše (istina, o ubojstvu Bricea Tatona) „Ovo nije nikakva „kapitulacija države”, ovo je pobeda države, onakve nakazne kakva ona u ovom trenutku jeste, nad svim njenim građanima.“

Može se reći da stoje i jedna i druga konstatacija. Od samog početka je bilo jasno da je policija tj. država, da je htela, mogla zaštititi naš skup. Gotovo tri meseca ranije smo naručili bezbednosnu studiju u vezi Povorke, koju su izradili stručnjaci sa Fakulteta za bezbednost, gde su targetirane grupe koje bi mogle da ugroze skup, dati su konkretni predlozi policiji u vezi potrebnih preventivnih aktivnosti, takođe detaljno su objašnjene bezbednosne taktike koje smo planirali u saradnji sa redarskom službom, a naročito oko najranjivijih faza skupa – dolaska i odlaska. Sve te stvari policija vrlo dobro zna, jer joj je to posao, a nasilničke grupe su već godinama dobro poznate i policiji i javnosti, ali su do sada prolazile nekažnjeno.

U javnosti su se vođe ovih organizacija oglašavale i konstantno pretile nekoliko meseci, za šta su Krivičnim zakonikom Srbije predviđene kazne zatvora od 3 meseca do 5 godina, a republički tužilac je povodom njihovih pretnji nasiljem i smrću izjavio da se radi o „polemičkim tonovima“! Podsetiću i na to da je ceo grad pokriven grafitima „smrt pederima“ i „stop gej paradi“.

Što je sa optužbama nekih pojedinaca (i grupa) da je za otkazivanje Parade kriv organizacijski tim koji je većinom heteroseksualan (zanimljiva optužba) i kojima je jedini cilj bio zarada a ne promicanje prava LGBT osoba?

Nažalost, tokom procesa organizovanja Povorke ponosa ne samo da smo morali da se nosimo sa ogromnom količinom homofobije u društvu, stresom koji organizacija ovakve manifestacije u Srbiji nosi sa sobom, te konstantnim pretnjama nasiljem, kako potencijalnim učesnicima tako i pojedinačno organizatorima, već smo se suočavali i sa gnusnim opstrukcijama i optužbama od strane pojedinih gej aktivista koji su svojim neodgovornim ponašanjem direktno „duvali u jedra“ nasilnicima, i doprinosili sveopštoj atmosferi linča.
Organizacioni odbor nije većinski heteroseksualan, a takve optužbe nažalost pokazuju heterofobiju onih koji su ih skovali. Takođe, na organizaciji Povorke ponosa smo svi radili volonterski, dakle besplatno. Nemamo šta da krijemo, detaljan finansijski izveštaj će čim bude gotov biti dostupan javnosti.


Govoriš o grafitima kojima je bio išaran cijeli Beograd. Jeste li bili cijelo vrijeme svjesni realne mogućnosti da se Parada otkaže ili da se ponove brutalnosti od zadnje Parade ponosa?

Uzimajući u obzir društvene okolnosti u Srbiji, u organizaciju Povorke se itekako ušlo uz svest o rizicima, zbog čega je 90% procesa organizacije bilo posvećeno bezbednosnim aspektima skupa. To je bio apsolutni prioritet, o čemu svedoči i činjenica da smo političko-kulturnim programom počeli ozbiljnije da se bavimo tek desetak dana pre nego što je Prajd trebalo da se desi.
Baš zato što se vrlo dobro znalo ko će biti organizatori nasilnog odgovora na Povorku, a oni to nisu krili jer su do sada uvek prolazili nekažnjeno, očekivali smo od policije da obavi svoj posao. Policija nas je, zapravo, sve vreme uveravala da će nas adekvatno obezbediti, sve do nekoliko dana pred skup, tako da za nas uopšte nije postojala opcija otkazivanja.    

Postojali su bizarni i suludi prijedlozi poput onoga da se Parada odgodi do 2150. godine (koju je predložio Dragan Markovic, predsjednik opskurne organizacije Jedinstvena Srbija) kao i one Srspskog narodno pokreta 1389 koji je uputio „poziv za slanje ponuda“ redakcijama i fotoreporterima za fotografije na kojima će se vidjeti lica učesnika Povorke ponosa. Kako je bilo raditi cijelo vrijeme u takvoj, blago rečeno neprijateljskoj atmosferi?

Kao što se može pretpostaviti, bilo je jako teško i stresno i mislim da će nam svima trebati dosta vremena da se oporavimo od ovog iskustva. Preuzeli smo, kao pojedinke i pojedinci, ogromnu odgovornost, da iznesemo jedan veoma važan i veoma rizičan događaj koji je dobro „protresao“ ovo društvo iako se nije ni desio. Čini se da su apsolutno svi imali svoj stav o tome, a kao što je bilo očekivano, dominirali su oni negativni argumenti, klasične zamene teza poput „a kad će pedofili, zoofili da paradiraju“ i slično. Ipak, ono što najviše zabrinjava je učešće gej aktivista u stvaranju te neprijateljske atmosfere.

Sa druge strane imali smo i trijumfe koji su veoma pozitivno uticali na našu radnu energiju, poput uključivanja i podrške festivala EXIT, kao i kada su brojne javne ličnosti podržale Povorku, a neke učestvovale u snimanju promotivnih video klipova.

Parada sama po sebi nosi jednu univerzalnu poruku ali svaka se, naravno, razlikuje s obzirom na kontekst u kojoj se događa. Koji su bili osnovni ciljevi Parade? Osnovne poruke koje ste htjeli odaslati?

Osnovni ciljevi su bili da se LGBT osobe, njihove porodice, prijateljice i prijatelji, podstaknu, osnaže i pridruže borbi za ravnopravnost, jer prava ne padaju „sa neba“ već se za njih moramo boriti. Takođe, želeli smo da pokažemo da više ne pristajemo da nevidljivost i nasilje, te da uputimo poruku javnosti da su ljudska prava seksualnih i rodnih manjina neodvojivi deo korpusa ljudskih prava, te da i mi, kao i svi drugi delovi društva imamo pravo da održimo miran skup, da izrazimo svoje mišljenje i političke stavove.
Još jedan od glavnih ciljeva, a koji se tiče samog LGBT pokreta, bilo je stvaranje zajedničke platforme, dakle zalog za budućnost, za organizaciju svih budućih Povorki ponosa, koje nikada ne smeju da postanu „vlasništvo“ jedne grupe ili organizacije.

Kako zvuče sada, nakon svega, sve te poruke političara, organa vlasti i države koji se maltene zaklinju u održavanje Parade, svim je srcem podupiru, pozivanje na ljudska i građanska prava, kategoriziranje Srbije kao europske, demokratske, otvorene, slobodne, liberalne?

Sve te „pozitivne“ poruke političara na vlasti zvuče neiskreno i prazno, potpuno je jasno da su one na deklarativnom nivou, i da država ne shvata ili to ne želi, da je upravo njena odgovornost sve što se desilo. Homofobija u ovom društvu ne postoji od juče, pa se tako ne može smanjiti sa par pozitivnih izjava desetak dana pred Povorku ponosa. Problem je u tome što se nasilničko ponašanje klero-fašističkih i navijačkih skupina toleriše i prolazi nekažnjeno već godinama, svakako bar celu jednu deceniju, što se političari, kada su prava seksualnih manjina u pitanju, uvek ograđuju rečenicama tipa „ja ne delim njihove vrednosti“ – a to su mir i ravnopravnost – „ali nasilje nije rešenje“ i slično. A najveći je promašaj propuštena prilika da država odlučno, od samog početka, nasilnicima stavi do znanja da takvim ponašanjem krše zakone ove zemlje i da će za to snositi posledice. Umesto toga, političari su, čast izuzecima, izabrali da se ulaguju homofobičnoj javnosti, te da nas, poput beogradskog gradonačelnika, pozovu da svoju seksualnost držimo u četiri zida.   

Je li Parada trebala biti nekakv test kojeg Srbija, na žalost, nije prošla a kojom bi dokazala ove gorespomenute kvalitete?

Povorka ponosa je mogla biti test spremnosti ove vlasti da konkretno, u praksi, pokaže da se zaista zalaže za sve one vrednosti za koje tvrdi da se zalaže. Međutim, dokazala je da joj je više stalo do ostanka na vlasti, obzirom na činjenicu da oko 70% stanovništva Srbije smatra da je homoseksualnost bolest koju država treba da suzbija – moj je utisak da se vlast rukovodila tradicionalnom homofobijom i bojazni da će biti okarakterisana kao „pederska“ ili nešto slično, čime bi izgubili deo glasova, ili su bar tako mislili. Ali ako uzmemo u obzir da vladajuću koaliciju čine zločinačka partija Slobodana Miloševića i partija onih koji su se svim snagama protiv njega borili, ništa ne treba da nas čudi, jasno je da tu nema političkih principa, već da je cilj vlast sama po sebi.


Na kraju Reakcijinog dokumentarca govoriš o novim generacijama koje će u budućnosti organizirati Paradu. Znači li to da ti osobno, kao i grupa ljudi koja se time bavila ove godine, neće pokušati ponovo?

Ja u svoje lično ime mogu da kažem da svakako neću ovako aktivno da se uključujem u neki novi pokušaj, što ne znači da pokušaja neće biti, niti da neki ljudi iz Organizacionog odbora u tome neće učestvovati.
Iskreno se nadam da smo tokom celog ovog procesa uspeli da zainteresujemo neke nove ljude da se uključe u borbu, i sigurna sam da će njihove startne pozicije biti na mnogo višem stupnju nego naše na početku ovog procesa. Urađeno je mnogo, pitanje LGBT prava je podignuto na najviši mogući nivo, ova tema je svakodnevno bila u medijima gotovo dva meseca, i mislim da posle ovako trapavog odgovora države, sledeći put neće biti mesta za slične izgovore i greške.

Intervju vodila: Ksenija Zubković

Originalni tekst na slovenačkom: Narobe

Iz medija | Sledeći | Prethodni | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb