Beogradska Povorka ponosa 2010

Zašto se lično ponosim homoseksualcima!

belgradepride | 09 Novembar, 2009 20:55

Piše: Marija Delić
Povodom beogradske povorke ponosa koja nažalost nije bila održana, čula sam razna mišljenja, a većina se svodi na to da homoseksualci nemaju čime da se ponose (jer po Bogu, ni mi heteroseksualci se ne ponosimo time što smo takvi), i da nema razloga da paradiraju po našem gradu radi svog seksualnog opredeljenja. Volela bih da podelim svoje mišljenje o ovom prvom, što će me na kraju dovesti do mog zaključka i o drugom delu mišljenja.

Kao prvo, ni ja se ne ponosim činjenicom što sam heteroseksualac. Međutim, ta činjenica nikada nije predstavljala problem u mom životu….osim u jednom periodu kada je moj ćale bio ubeđen da sam lezbejka. Sad kad razmišljam o tome, zamišljam kakav bi mi život bio da je on zaista bio u pravu.

Mom ocu, kao skoro svakom srpskom muškom homofobiku, bi to bilo izuzetno sramno i razočaravajuće. Sva moja dostignuća, sve lepo u meni bi bilo zasenčeno ili smaknuto tim jednim faktorom. Ja bi verovatno krila tu istinu u nadi da ću prolongirati totalan debalans našeg, i porodičnog negativnog viđenja -mene. Zašto? Zato što ne znam da li bi ikada uspela da pobedim tako ogromno nerazumevanje, i tako ogromno društveno programirano mišljenje.

Ako bih priznala da sam homoseksualac, moj otac bi mene samo video kao to: gay osobu, i to u jako negativnom smislu. U pravu je činjenica da seks treba da ostane između četri zida (osim ako se ne radi o silovanju, tj. o prisiljavanju nekoga da radi nešto što ne želi, time počinjavajući agresivan i kriminalni akt) Ali nažalost, naše programirano društvo je napravilo homoseksualnost u čitav identitet, i po mom mišljenju, to je kod koji treba što pre reprogramirati. Zašto? Zato što bi bilo više razumevanja, poštovanja, i ljubavi na ovoj planeti.

Ali da se vratimo na temu mog ćaleta i mog lezbejstva. Dakle naš odnos bi bio mukotrpno poremećen, mene bi kao osobu ostavilo da se osećam kao neku devijantnu osobu koja nije vredna svih tih lepih stavki (razumevanja, poštovanja, ljubavi) zato što radim nešto drugačije u krevetu (kakva neverovatna ljudska subjektivnost!!). Ironično je i to da su tu 'devijaciju' rodili moji roditelji, a stvorio Bog. Ja sam osoba koja veruje da sve ima svoj razlog. Mislim da su ljudi koji su rođeni kao homoseksualci rođeni sa jednim od najtežih i najdužih životnih lekcija i svaka im čast, jer pored svih mojih problema i krize identiteta, zamisli da imam i to dodatno opterećenje ljudske predrasude o mojoj, pored svega - seksualnosti!

Ali da se opet vratimo na temu mog oca i mog lezbejstva, period koji je napokon poslužio nekoj svrsi - ovom piskaranju. Između nas dvoje bi se napravio jedan lažan odnos- čak i da kaže da me prihvata da bi zadržao neki odnos sa ćerkom, ja mu ne bih verovala, i sa mojom senzibilnošću, osećala bi da je to uvek nepremostiva pukotina između nas. Kada bi dovela drugaricu kući na primer, da li bi mi bilo neprijatno od njihovih mišljenja u tom trenutku? Da li bi onda uopšte i dovodila drugarice kući? I kada li bi dovela prvu devojku u koju sam zaljubljena? I da li bi ikada to učinila? Da li bi mogla mojim roditeljima da predstavim ljubav mog života, da podelim ono što volim sa njima, ako sam već silom rođenja i društva uskraćena da tu ljubav ozvaničim? Oooooooo, ne bi li mi u koži!!!

Sa druge strane, 'što te ne slomi učini te jačim' ili kako već ide poslovica... Primetila sam jednu stvar kod gay populacije (koja je otvoreno gay), a to je da su silom prilika morali da isključe tuđa mišljenja, da postanu više svoji, i da se ponašaju mnogo više bez nekog razmišljanja ko će šta da misli i kaže o tome šta pričaju; zato su obično toliko zabavni, sarkastični, i iskreniji ljudi. Mada je i ovo doista generalizacija.

Ah kako je lako biti heteroseksualac!

Heteroseksualnost je toliko opšte prihvaćena i programirana, ne samo u našem društvu, već u našem pravosuđu, podržana i politički i religiozno. A politika i religija vode svet, tako da je to dosta velika podrška i programiranost heteroseksualnog čoveka. Kada vidimo trudnu ženu, mi (uglavnom nadam se) ne mislimo kako je imala seks i kako li je to radila, nego pomislimo kako je divno što donosi novo biće na svet. Teorija koju crkva propagira kao svoj najjači adut je da je Bog nas stvorio baš zbog toga - da se razmnožavamo. Šta crkva misli o tome da ja npr. nemogu da imam decu? Koja je razlika? Šta Bog misli o meni?

Kod heteroseksualnosti, opšte je prihvaćeno da kad neko izjavi da je imao seks, - da se ne razmišlja na koji način: da li je to bilo analno, da li je neko nekoga šamarao dok je taj drugi uživao, itd. Ali kad se kaže da si homoseksualac (čak nemoraš ni da imaš seks jer po Bogu ti si homoseksualac i to je tvoj identitet), to jednom jedinom rečju stvara detaljne slike o tome šta obavljaš u spavaćoj sobi, kad te niko ni ne vidi! Ne znam da li su te slike nešto što bi ja i moj otac naprimer, mogli da prevaziđemo, ili slike koje bi osećala da mu se prave u glavi kad bi dovela neku drugaricu kući. A zamisli sad da ja strašno cenim i volim svog oca, i da mi je jako stalo da ga nije sramota već da se ponosi samnom. Zamisli koliko roditeljski ponos pomaže svakom detetu da bude bolji i uspešniji čovek, i koliko bi volela da taj osećaj dobijem i od svoje majke, rodbine, familije, prijatelja, saradnika, pa i celokupnog društva!

Zamisli razmišljanja o tome kome smeš da priznaš to, da podeliš svoju najveću tajnu; ko će kako odreagovati, koja ćeš prijateljstva izgubiti... I da li je uopšte tvoja istina vredna toga? Da li je bolje zabiti glavu u pesak i ići protiv svoje volje, skrivati se i lagati, čak praviti porodice, sve samo da ne izgubiš tu vezu sa ljudima do kojih ti je toliko stalo, iako su toliko subjektivni, i u suštini samo po tome - manji ljudi od tebe!! Nešto tu smrdi, do jaja!!

Zašto ponos?

Prokleta sam ili obdarena sa ogromnom empatijom, pa razumem kako su ljudi ovde površno shvatili tu reč 'ponos' kao neku vrstu uvrede, tj nešto što nema smisla, što je neprikladno i što im bode oči. "Čime oni imaju da se ponose, što rade nešto u krevetu?" Ljudi jednostavno ne analiziraju situacije drugih i ugroženih sa kojom ja možda (sigurno) preterujem, pa nisu ni razmislili zašto ustvari gay parada nosi ime ponosa.

Šta je ponos? To jest, šta je suprotnost ponosa - sramota. Šta je sramota? Sramota je upravo u ovom kontekstu ono o čemu pričam svo vreme, što naše skoro celokupno društvo navodi neke ljude da osećaju sramno zbog, po njima, promašenog odabira seksualnog partnera!! (?!?)

Možemo da napravimo i drugu definiciju ponosa i sramote, jer oba sa sobom nose koncept prihvatanja. Kada se nekim ponosiš, znači da ih prihvataš vrlo pozitivno i da se to nekako pozitivno odražava i na tebe. Kada te je sramota od nekoga ili nečega, znači da to prihvataš kao isključivo negativno i da se to nekako negativno odražava na tebe. To ponosno se ističe; to sramotno se krije, pokušava da se zaboravi, zavuče pod tepih...

Kada se kaže da je to povorka ponosa, kaže se da je to manifestacija prihvatanja nečega pozitivno, a na nas se pozitivno odražava kao primer tolerantnog društva. Očigledno, toliko je lako biti hereroseksualac da uopšte ne razmišljamo o tome, ali u suprotnom, da nam je dato da budemo homoseksualci, to bi predstavljao jedan od najvećih problema u našem životu. I naravno da bi se borili da taj problem rešimo, a jedino je rešenje da ga ljudi razumeju,i prihvate.

A zamisli TEK, koliko je teško doći do sopstvenog saznanja, protivnom CELOM društvu. Iskreno, ja se ponosim ljudima koji imaju hrabrost da budu sasvim svoji u tako ne tolerantnom društvu kao što se naše neprestano pokazuje. Ponos u ovom smislu ne znači da su ponosni zato sto su homoseksualci, nego da su ponosni na to što jesu. Da ih nije sramota. Tako reći, da tu nema ničeg sramotnog. I nema. Ima samo ponos, jer nisu zabili glavu u pesak, jer se bore da budu prihvaćeni za nešto za šta uopšte ne bi trebali da se bore da budu prihvaćeni, jer ne lažu sebe i ne lažu druge.

Ovde ustvari jedina sramota pripada heteroseksualcima, koji neposeduju razumevanje i podršku za svoje sugrađane koji se bore za njihov način - ljubavi. Pogotovo je sramno osuđivanje i subjektivno razmišljanje o temi koja nema veze svezom, tj ne bi trebala da ima veze sa vezom... što time šire negativno razmišljanje, energiju, čak mržnju! Sramota OVDE je što u našoj zemlji u strogom centru grada, zidovi stoje ispisani grafitima: 'smrt pederima' i 'čekamo vas'. TO je najveća sramota našeg naroda.

************************************************************************ Devijacija
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Devijacija izvorno znači skretanje s putanje, izmenu izvesnog pravca, odstupanje od neke vrednosti. U nauci o društvenim devijacijama, označava ponašanja pojedinca i društvenih grupa koja odstupaju od moralnih, religijskih i običajnih normi i vrednosti (npr. kriminal, maloletnička delinkvencija, samoubistvo, prostitucija, bolesti zavisnosti, prosjačenje, društvene dezorganizacije i sl. ). Prema ovim ponašanjima postoji formalna i neformalna društvena reakcija osude i neodobravanja. U nauci o društvenim devijacijama koriste se četiri kriterijuma za definisanje devijacija: normativni, vrednosni, ljudskih potreba i društvene reakcije.
************************************************************************

Ja ne znam misterije 'Boga', mada mu mnogo verujem, do te mere da mislim da je sve napravio sa razlogom. Kada čitam ovu definiciju, shvatam da sam ja i pretpostavljam bar nas 60% devijantni. BAR. Zašto je Bog napravio devijaciju, ili smo devijaciju napravili mi: društvo, učitelji i roditelji... što se opet vraća na Boga. Devijacija je očigledno potrebna. Potrebna je sila dobrog i lošeg, potrebna je i tuga i sreća, muška i ženska energija, homoseksualnost i heteroseksualnost…. očigledno su u svemu potrebne polarnosti tj. suprotnosti da bi se došlo do bilo kog saznanja, razumevanja, spoznaje, i napokon mudrosti u postizanju balansa iz tog čitavog haosa. To je, po mojoj teoriji, i cilj mog života.

Još na ovu temu jedno mišljenje, tj. ideja da neki homoseksulci strašno 'iritiraju' njihovim ponašanjem uglavnom muški rod naše srpske države. Da li su svi homoseksualci isti? To pitanje je suludo isto kao pitanje da li su svi heteroseksualci isti. Da, ima nekih 'ljigavih' homoseksualaca koji zrače perverznom energijom, još sa ženskim manirima to iritira mnoge mačo frajere. Ali KOLIKI je procenat ljigavih heteroseksualaca, a da ne spominjem i da je kriminal u toj oblasti neuporedivo veća: muškarci koji siluju, uvlače decu u pornografiju, prodaju belo roblje, itd...

Šta je poenta? Da smo svi kao ljudi bili mi muškarci, žene, beli, crni, homoseksualci ili heteroseksualci, drugačiji međusobno jedni od drugih. Ima gay ljudi koji vole da se oblače kao žene, ima gay ljudi koji se zgražavaju na njih! I mene pale stvari u krevetu koje ne pale moje drugarice, a one ne znaju za to. I sve nas pali nešto različito u krevetu, samo što se opet vraćam na temu, da mi pod maskom heteroseksualnosti o tome ne moramo ni da pričamo niti to da otkrivamo, niti to mora iko da zna. Ali homoseksualci, za razliku od nas, nemogu sebi da priušte tu masku. Mi smo njihov privatan život zbog toga izneli na videlo jer se vidi, i od njega napravili devijaciju, nešto sramotno, nešto što ne pripada našem 'normalnom' društvu. Našem tako normalnom srpskom narodu!

Jedan prijatelj koji pripada 'blagoj' vrsti homofobičara je rekao da se protivi paradi zato što bi onda naprimer, mala deca mislila da je to ok. Ali, to i jeste poenta - da je to ok! Da ta mala deca, ako spoznaju u sebi svoje drugačije seksualne apetite, mogu da se opuste u saznanju da je to -ok. Da ta deca ako sutra saznaju da im je najbolji prijatelj, sestra ili brat, homoseksualno opredeljen, da to prihvate sa zdravim razumevanjem, da im daju ljubav i podršku koja im je beskrajno potrebna u toj lekciji. Da ta deca, kada postanu roditelji i (iju!) saznaju da je njihovo dete gay, da ga još uvek najviše vole na svetu, da u svom detetu vide talenat, pamet, smisao za humor ili šarm umesto njihovog seksualnog fetiša.

Zašto homoseksualnost još uvek plaši ljude? Zato što oni neće da prihvate činjenicu da je homoseksualnost inherentna, ili drugim rečima da se ne prenosi genetski, niti se prenosi kao neka vrsta virusa. Ili se možda podsvesno plaše da to može da utiče na njih, ali to je onda sasvim drugi strah…

Beogradska Povorka ponosa

Dugo sam razmišljala da li da idem na ovogodišnju gay paradu. Iskreno, mislim da bi me neprijatnosti koje bih doživela naterale da osećam ogromnu gorčinu prema mom narodu, i da bi me opet navelo na razmišljanje da treba iz ove zemlje da pobegnem što pre. Koliko li je onda homoseksualaca napustilo zemlju baš iz tog razloga? Verovatno jako puno. A ovo je njihova zemlja. Pripadaju ovde, kao i ja. Zašto da nas bande navijača i neiživljenih klinaca teraju napolje… da nas navode da osećamo sramotu prema sopstvenom narodu?

Shvatila sam da bilo kako bilo, da li išla na paradu ili to gledala preko medija, efekat bi bio isti, pa sam rešila da idem. Pitala sam jednog gej drugara da li će ići, i rekao je da neće. Meni se ovo učinilo kao i najbolje rešenje, mada znam da ima i onih koji baš hoće da izađu na ulice da se bore za svoja prava (iskreno, ne znam odakle im snaga).

Pošto je ovo pitanje Srbije u kojoj Beograd kao glavni grad nije kao svaka druga prestonica Evrope, ne slažem se sa liderima povorke da je okupljanje trebalo da bude u centru grada a ne u nekoj 'šumici', kao da se radi o drugorazrednim građanima. Mislim da je takav stav tvrdoglav i nerazumljiv. To je isto kao da neko dete ne može da nauči lekciju na način na koji mu vi predajete, a vi i dalje predajete na isti način i ne popuštate. Umesto da probate drugu tehniku ili stil. Svako dete uči na drugačiji način, pa tako i narod. Ne treba uvek ići na velika vrata, u ovom slučaju je trebalo na mala. Pa sledeće godine na malo veća... Jer tu se postavlja pitanje - šta je važnije? Da pokažemo Evropi koliko su homoseksualci kod nas ugroženi ili da probamo svom narodu da pokažemo da nas ima puno koji se zalažu da ne budu ugroženi.

Po meni, najbolja ideja i jeste bila da se umesto parade (koja sama po sebi toliko provocira siledžije) održi jedan super koncert na ušću, koji bi bio okružen milicijom. Na takav skup bi došlo mnogo više ljudi, jer bi se osećali bezbednije. I neka gej populacija ostane kod kuće! Zašto im treba dodatno izlaganje nemirima? Treba mi, njihovi sugrađani, da pokažemo da ih prihvatamo, da ih želimo u našoj zemlji, da im pokažemo našu podršku, i da podržavamo naš statut.

Nažalost, i to je u ovoj zemlji još uvek idila. Koliko količine praćki, kamenja, baklja, i čega još nije bilo zaplenjeno juče, je bilo zapanjujuće. Koncert bi trajao, a oko njega rat! Taxi servis bi trebao da se organizuje da ljude polubezbedno odveze kući. Agresivni ljudi bi mogli i da uđu na koncert, i pored svih bezbednosnih mera da započnu tuče. Alkohol bi morao da bude zabranjen na koncertu, ne bi li se izbegle dalje komplikacije tj. neopreznost ljudi. Ne znam...

Mislim da sledeći put ne treba biti toliko tvrdoglav, i mnogo bolje osmisliti ovu manifestaciju; mnogo, suptilnije, pristupačnije, možda napraviti povorku građana koji podržavaju seksualnu slobodu... malo ublažiti to sve, i pomoći agresivnim sugrađanima da nauče njima najtežu lekciju - tolerancije.

Uglavnom, povorka i bilo kakvo okupljanje je zbog najvišeg stepena rizika- otkazana, što je iz svih navedenih razloga ispalo i dobro. Sad samo da se molimo Bogu da nastavimo da pobeđujemo u sportu i napravimo nekoliko svetski priznatih filmova ne bi li skrenuli pažnju sa činjenice da smo u roku od nekoliko dana pretukli nekoliko stranaca, i usmrtili jednog Tulužanina. Ali fala Bogu, umesto prebijenih sugrađana, naše novine su bile preplavljene slikama uhapšenih ekstremista koji su se ipak ažurno i odlučno spremili na povorku koju su čekali mesecima. Koliko im je novčana kazna ili nekoliko dana u zatvoru pomogla da se malo olade, to svi znamo da nije.

Kanadska Povorka ponosa

Ovaj dodatak pišem zbog nečijeg mišljenja da ovakve parade ne mogu homofobistu da promene u ne homofobistu, mišljenje sa kojim se ne slažem iz prostog razloga što sam videla upravo takvu uspešnu transformaciju.

Gay parada u Torontu je jedna od najvećih na svetu, i svake godine posle parade, deo centra grada se pretvori u ogromnu zabavnu pedestrijsku zonu. Iskreno, kad sam došla u Toronto uopšte mi nije bilo jasno zašto moraju da prave paradu kada je to tamo opšte prihvaćeno, bilo mi je kao preterani feminizam koji se još uvek toliko forsira bez ikakvog razloga.

Ali sada, gledano iz ove perspektive mi je to mnogo jasnije. Ne samo da ta velika parada u jednoj od najrazvijenijih zemalja daje primer drugim zemljama, već i novi imigranti koji dolaze u nju, većinom iz homofobičnih sredina, jako brzo prihvataju kanadsku realnost - da je gej – okej!

Kad je moj tadašnji dečko došao u Kanadu, posle nekoliko dana je počinjala parada. Kao vatreni Delija stalno smo se prepiralli oko baš ove teme, a kad sam mu predložila da idemo na paradu on me je gledao zblaznuto, kao da nisam normalna. Međutim, pošto je celo moje strejt društvo o tome pričalo danima i kako jedva čekaju da idu, radoznalost i malo moje upornosti je ipak pobedilo.

Gej parada u Torontu je najluđa i najveća žurka. Najbolji bendovi sviraju po ulicama, ljudi raznih nacija, seksualnih opredeljenja i čega već đuskaju na ulici, slikaju se sa transvestitima, koji se specijalno za tu priliku doteravaju i zezaju. To je jedan šareni, ne zaboravan spektakl koji najviše proslavlja ljudsku raznolikost. Banetu je trebalo pola sata da počne da se smeje svemu što vidi, sat vremena da počne da đuska uz super lezbejsku svirku, a tri sata kasnije je počeo da juri najluđe transvestite da se slikaju sa njim, čak je bio razočaran kad bi ga iskulirali.

Sve je u glavi. To je stara najmodernija izreka. I tolerancija, i razumevanje, i mržnja. Ali jedni drugima možemo strašno puno da pomognemo infuzijom lepih misli, dobrim namerama, i nadom da najbolje promene tek dolaze.