Beogradska Povorka ponosa 2010

Često postavljana pitanja

belgradepride | 05 Septembar, 2009 19:25

Često postavljana pitanja

 

1.    Čemu prajd i čemu paradiranje?
Prajd zapravo predstavlja svojevrsno „sećanje” na 28. jun 1969. i takozvanu Stounvalsku pobunu u Grinič viligdžu kod Njujorka, kada su prvi put u istoriji LGBT osobe, potpomognute liberalnijim „strejt“ krugovima, započele fizički otpor maltretiranju policije, koja je privodila osobe samo zbog njihove seksualne orijentacije. Od tada, taj dan se obeležava, slično 1. maju ili 8. martu, kao dan borbe za prava osoba drugačijih seksualnih sklonosti od heteroseksualne.

Kako se gej pokret ubrzano razvijao i kako su mnoga prava u međuvremenu ostvarena (tj. izjednačena sa pravima heteroseksualaca), pre svega u Evropi i Americi, manifestacija je u većim centrima poprimila komercijalni karakter i pretvorila se Paradu ponosa, zabavnu manifestaciju koja i dalje ističe specifičnosti homoseksualne „potkulture“ u svoj njenoj raznolikosti, od npr. gej policajaca do drag queen performeki. Ponos ovde pre svega predstavlja ponos zbog hrabrosti u borbi za svoja prava, kao i odgovor na omalovažavanje patrijarhalne zajednice, a ne ponos zbog seksualne orijentacije kao takve – ona naprosto varira od osobe do osobe i nema nikakvu a priori negativnu ili pozitivnu vrednost.

U Srbiji neće biti „gej parade“ u tom obliku, jer je to specifično zapadno iskustvo, nastalo u posebnim istorijskim okolnostima, dugo razvijano i menjano. Za sličan događaj ovde još uvek nema uslova, zbog nerazavijene LGBT potkulture/infrastrukture (u odnosu na zapadnu) do ekonomskih problema (pitanje komercijalne isplativosti). Međutim, protestno okupljanje kao obeležavanje Dana ponosa u Srbiji ima pre svega politički značaj.

Prvo, podržava se vidljivost LGBT populacije, još uvek marginalizovane i relativno neprisutne u javnom prostoru.

Drugo, koristi se elementarno pravo, zagarantovano Ustavom, na slobodno okupljanje i protest, protest koji ima za cilj da naglasi da je diskriminacija prema LGBT osobama i dalje prisutna, tražeći njeno ukidanje.

Treće, sama manifestacija je deo procesa borbe za ravnopravnost LGBT populacije. Stoga, za nju nije „rano“, jer, kako neki kažu, „za nju još nema uslova“, misleći na netoleranciju koja postoji. Sam protest treba da bude deo akcija koje te željene, tolerantnije uslove stvaraju. Ako bismo sedeli i čekali da oni dođu sami od sebe ne bismo ih dočekali – politička istorije pokazuje nam da su marginalizovane grupe uvek morale da se bore za izjednačavanje svojih prava. Žene i crnačka populacija dobri su primeri za to.

2.    Takva manifestacija ugrožava prava većine koja se protivi homoseksualnosti.
Koje pravo većine je ugroženo? Ni jedno. S druge strane, pravo na slobodu okupljanja je zagarantovano Ustavom, a redovno protestvuju razne grupe ljudi – od izbeglica, preko žena, do radnika. Protest je dakle legalan i legitiman vid borbe onih koji su ugroženi i on nikoga ne ugrožava, jer ne traži diskriminaciju drugih, već se bori protiv sopstvene. Većina ima pravo da se protivi homoseksualnosti, ali to ne može ugrožavati ničija ljudska prava i ograničavati zakonom propisane slobode koje važe za sve.

3.    Parada ponosa vređa javni moral
Nema ničeg „nemoralnog“ u protestu u skladu sa zakonom kojim se traži ukidanje diskriminacije i koji takođe propisuje pravila i ograničenja u javnom ponašanju, čega će se organizatori pridržavati. Razmena nežnosti i poljubaca, koje svakodnevno viđamo kod heteroseksualnih parova u javnosti deo je uobičajene kulture javnog ponašanja i nema ničeg protivno moralu ukoliko se tako ponašaju i homosekusalne osobe. Naprotiv, ono što je tu pogrešno jeste njihova nemogućnost da se tako ponašaju zbog diskriminacije kojoj su izloženi, a koje često u takvim slučajevima počinje verbalnim vređanjem, a završava se fizičkom agresijom.

4.    Nije bezbedno praviti paradu ponosa jer može doći do nasilja
Apsolutne bezbednosti nema bilo gde, pa ni na ovakvoj manifestaciji ili okupljanjima sličnog tipa, kao što su drugi protesti, koncerti i sl. Na kraju, sami ljudi koji dolaze preuzimaju deo odgovornosti ua svoju bezbednost znajući da je u pitanju rizičan skup. To treba pošteno i otvoreno reći. Međutim, svesni toga, organizatori u saradnji sa policjom i privatnim obezbeđenjem, učiniće sve da obezbeđenje bude maksimalno i da niko ne bude povređen. Takve pripreme ključni su deo obeležavanja Dana ponosa , kojima se vrlo ozbiljno i temeljno pristupa nekoliko meseci, prateći aktuelna političa zbivanja i stalno procenjujući bezbednosnu situaciju. Ukoliko je ona bitno ugrožena, manifetsacija će se pomeriti za vreme kada zvanični organi i organizatori procene da su adekvatni uslovi ostvareni. Nikakvi kompomisi sa tim u vezi neće biti napravljeni – bezbednost učesnika je na prvom mestu.

5.    Zašto heteroseksualne osobe ne paradiraju?
Zato što njihova prava na osnovu tog određenog ličnog svojstva nisu ugrožena. Heteroseksualnost je svuda oko nas, većinska i podrazumevajuća i heteroseksaulne osobe nisu ugrožene zato što su heteroseksualne.
Ukoliko žele, heteroseksualen osobe bi mogle da takav skup organizuju – niko ih u tome ne sprečava, od zakona do LGBT pojedinaca i pojedinki. Formalnih prepreka u tom smislu nema.

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb