Beogradska Povorka ponosa 2010

Manjine čine većinu

belgradepride | 02 Oktobar, 2009 21:26

Piše: Vladimir V.

U ekstremnim situacijama od ekstremista stradaju svi – i oni drukčije nacionalnosti, drukčije boje kože, veroispovesti, pa i seksualne orijentacije. Kod nas je sve počelo bujanjem nacionalizma devedesetih. Ljudi su se poveli za negativnim idejama koje su tada plasirane. Pravi kritički odnos u vezi s tim ni danas ne postoji. Zato se ta netolerancija tiče svih nas. Uostalom, poznata je ona izreka da je za trijumf zla potrebno da dobri ljudi ne čine ništa. Nismo se blagovremeno oduprli zlu, a mislim da još traje ćutanje većine koja omogućava lošoj manjini da bude toliko glasna.

U slučaju seksualnih manjina posledice takvog društvenog stanja su mnogobrojne; svode se na našu društvenu isključenost, pa i isključenost iz javnosti. Zato postoje dezinformacije o nama. Međutim, od dezinformacija pa do iskazivanja netolerancije – bilo verbalne, bilo fizičkih napada, jer postoje ljudi koji su izgubili život zbog svoje seksualne orijentacije – samo je korak.

Nasilje nad pripadnicima seksualnih manjina najčešće se ne prijavljuje jer je ovaj vid diskriminacije za našu javnost tabu-tema. Znam za mnoge neprijavljene slučajeve narušavanja prava jer neke moje koleginice i kolege, prijatelji i prijateljice plaše se da će biti izloženi novim napadima ako s tim izađu u javnost.

S druge strane, naš pokušaj da 2001. godine javno ukažemo na probleme seksualnih manjina, jer nadali smo se da je posle demokratskih promena to moguće, nije uspeo. Zatim smo, raznim kulturnoumetničkim programima, radom sa celokupnom zajednicom, osnaživanjem LGBT populacije hteli da doprinesemo tome da postanemo i da se osećamo kao ravnopravan deo društva. Dakle, da se što boljom organizovanošću sama populacija ojača i bude manje zastrašena kako bi mogla da se bori za promenu svog društvenog statusa.

Sad je ponovo došlo do sukoba. Samo, ja to ne bih nazvao sukobom ,,dve strane”, gde smo mi ,,jedna strana” ekstremizma, a oni ,,druga”. Oni su ekstremisti, a mi svojim mirnim protestom i pozitivnim načinom delovanja pokušavamo da se izborimo za svoja prava. Mi smo deo društva kojem se preti. Danas se preti nama, sutra će ponovo Romima, drugim nacionalnostima i veroispovestima, ljudima drugačijeg mišljenja. Jer oni su spaljivali verske objekte po gradu. Oni su manjina van društva, a mi smo deo većine, iako pripadamo manjinskoj grupaciji – osobama drukčije seksualne orijentacije. Kad bismo sve manjinske grupe sabrali, mislim da bismo zapravo svi mi bili većina.

S kakvim vidovima netolerancije se suočavamo? Dokaz netolerancije je to što ne možemo da izađemo na ulicu i iskažemo svoj stav, iskoristimo svoje pravo.

Šta bi trebalo činiti da netolerancije prema seksualnim manjinama ne bude? To je jedan dugoročan proces koji podrazumeva obrazovanje i aktivno delovanje u javnosti. Država je, međutim, i ovog puta ustuknula pred militantnom manjinom. Nisu pohapšeni oni koji su nam javno pretili, nisu na vreme pokrenuti sudski procesi i oni jednostavno nisu dobili jasnu poruku da ne smeju da rade to što rade.

Neki kažu da je srpsko društvo tradicionalno i otuda ova netolerancija prema nama. Ali ako smo tradicionalno društvo, ako smo hrišćani, ili koje god veroispovesti, onda je ljubav prema svima vrednost koja bi trebalo da se prenosi. Ta grupa koja se predstavlja kao nosilac tradicije – to su ekstremisti i lažni branioci morala. Treba, dakle, formirati društveni front koji će na sve načine, pa i izlaskom na ulice da nas podrži. I treba svi da se povežemo i radnici koji štrajkuju, i mi koji se borimo za svoja osnovna prava, kao i neki drugi poput Roma. Kada bismo se svi ujedinili onda bi ekstremistička manjina bila usamljena.

Evo, jednu devojku su nedavno tukli huligani-navijači u noćnom autobusu 56 u Beogradu. Ona se sa svojom devojkom vraćala iz grada, niko od putnika nije reagovao, vozač je nastavio da vozi. Policija je na kraju privela tu devojku. Privela je i napadače, ali ona je bila u pritvoru 12 sati. Znači, ona kao žrtva doživela je diskriminaciju policije.

Moje koleginice i kolege prate po ulicama ili im prete preko Interneta. Znam ljude koji su po unutrašnjosti Srbije dobijali otkaze zbog svoje seksualne orijentacije iz privatnih i državnih firmi. O tome se ne priča jer kad bi se žalili na sudu, pročulo bi se zašto su otpušteni i bili bi praćeni i sistematski ugrožavani. Sada huligani jure i strance po gradu. Znači, opasni su za sve koji dolaze u Srbiju i koji su možda došli da razbiju predrasude o nama. Moji prijatelji stranci su mi pričali da su ih neke grupe pratile. Ime i fotografiju moje koleginice objavili su na fejsbuk-stranici jedne od njihovih organizacija. Ispod slike su ispisani njen telefon, adresa i broj stana. Zato mnogi od nas balansiraju sa stepenom istupa u javnosti, a policija je pojačala mere bezbednosti prema nama iz odbora.

Član organizacionog odbora Povorke ponosa

Izvor: Politika